Rukometašice Srbije su pobedom nad Holandijom iskoristile svoju priliku da se vrate na evropsku scenu. Igrom, zalaganjem i fanatičnom borbenošću naterale su nas da verujemo u njih. Još jače nego ranije i to ovaj put sa razlogom. Dan posle utakmice koja je već otišla u istoriju razgovarali smo sa Andreom Lekić, predvodnicom novog talasa mladih srpskih rukometašica o kojima se priča. I pričaće se u godinama koje dolaze.
Dugo priželjkivan cilj je ostvaren. Kako si videla jučerašnju utakmicu?
-Najvažnije je da smo ostvarile smo ono što smo zacrtale, a to verovatno šira javnost nije očekivala od nas. Od samog početka smo verovale u ono što radimo, mada nismo mnogo osećale da i drugi imaju toliko poverenja u nas. Pokazale smo da onaj naš pozdrav „sve za jednu, jedna za sve" nije slučajnost i nismo uzalud govorile o odličnoj atmosferi u timu. Devojke koje su bile na terenu u poslednjih 10 minuta, kada je bilo najteže, pokazale su pravo lice koje naša ekipa poseduje.
Finiš utakmice doneo je mnogo neplaniranih uzbuđenja?
-Pre nekoliko dana nekim dragim ljudima sam obećala da neće biti stresa na utakmici, samo očigledno je da nismo uspeli u tome(smeh). To je ipak bilo najviše stresno za nas pa onda za sve druge. Mislim da smo se malo opustile posle onih 6 razlike, dobile dva isključenja i ušli smo u neizvestan finiš posle toga.
Šta ti je prošlo kroz misli kada su Holanđanke izjednačile?
-Imala sam veru u ekipu i tada. Pomislila sam i da jednom sreća i nas mora da pogleda. Nijednog momenta nisam pomislila da nećemo uspeti ako na to misliš. Mi se godinu dana pripremamo za odlazak na Evropsko prvenstvo i zaslužile smo da se to desi. Samo, mnogo je teže gledati sa klupe šta se dešava, lakše je kad si na terenu. Znam da su sve devojke koje su u tom trenutku bile na terenu pružile su svoj maksimum.
Za 20-tak minuta prvog poluvremena si sa šest golova izrešetala gol protivnika, ali si posle onog žestokog faula i pada na kraju poluvremena izgubila ritam?
-Istina da me povreda poremetila. Verovatno da posle toga i nisam mogla da nastavim u istom ritmu, ali najvažnije je da su devojke koje su nastavile umesto mene odradile to kako treba. Bilo bi nezasluženo da su one dobile, jer nijednog momenta nisu ni povele.
Kako se osećaš sada?
-Nisam uspela da dođem do lekara danas, imam malo problema sa disanjem i malo otežano gutam zbog udarca koji sam dobila, ali to su samo usputne tegobe(smeh). Sve će to da prođe, a ostaće samo ovaj dobar osećaj posle ostvarenja zacrtanog cilja.
Atmosfera u Zaječaru odavno nije viđena na rukometnoj utakmici. Navijači su bili konstantan igrač više za Srbiju.
-Nikad bolja atmosfera. Ne mogu da kažem da u Nišu nije bila takva atmosfera, bila je jednako sjajna, ali ovde je hala manja, publika je odmah tu, tako da je bilo mnogo napetije. Za razliku od prošle godine kada je možda bilo treme od naše publike, to sada nije bio slučaj. Pokazale smo to našom igrom i drago mi je zbog toga.
Kako ste proslavili plasman na Evropsko prvenstvo?
-Kad smo otišle iz hale, autobusom smo obišli tri kruga oko Zaječara. Vrata su bila otvorena svo vreme, glas smo počele da gubimo na utakmici, a bez glasa smo definitivno ostale u autobusu. Ljudi su nas pozdravljali i to je bio baš lepo. Zaječar je živeo za nas, za tu utakmicu od kada smo stigli i u svakom momentu nam je posvećivana maksimalna pažnja. Hvala im svima na tome, a mislim i da smo im se i mi odužili na pravi način. Posle toga smo nastavili slavlje u hotelu gde nas je sačekala živa muzika, što stvarno nismo očekivali, ali to je očigledno bilo iznenađenje za nas.
Posle svih problema koji su vas pratili, negativnih pojava i stresova, na terenu ste pokazale da ništa ne prepuštate slučaju.
-Pokazale smo da smo mnogo jače od svega. Od svih priča, od svih ljudi koje smo ostavili iza nas. Tako da mi i dalje gledamo samo sebe, a nadam se da ćemo pokazati tu jačinu i na Evropskom prvenstvu. Očigledno da smo iz svega izašle samo jače. Naučili smo i da ne obraćamo pažnju na dešavanja oko nas, već da gledamo isključivo šta se dešava u našem dvorištu.
Sada sledi zasluženi odmor?
-Pa ne baš sad(smeh). Ujutru putujem u Sloveniju, imam obaveze u svom klubu nekoliko dana i onda se vraćam na kraći odmor. Verovatno najkraći odmor ikada, ali navikla sam na profesionalne obaveze, pogotovo ove godine u Krimu. Znam da ću sledeću sezonu dočekati spremna jer dobijam plan i program po kome radim do prvih treninga i početka priprema za novu sezonu. Za sledeću sezonu imamo mladu ekipu, nadam se da ćemo imati malo sreće u žrebu za Ligu šampiona upravo zbog tog podatka. Nekog pritiska od strane kluba neće biti, tako da to može samo da proizvede pozitivan efekat i tako možda dođemo i do dobrog rezultata.
preuzeto sa www.balkan-handball.com
jun 2008
Нема коментара:
Постави коментар