Andrea Lekić priča o detinjstvu i rukometu

Andrea Lekić krupnim koracima grabi ka tom cilju. Karijeru je počela u Petoj gimnaziji u ORK Beograd, zatim je prešla u Radnički Jugopetrol, pa u Knjaz Miloš sa kojim je osvojila titulu prvaka. Već dve godine je stanovnik Ljubljane, gde sa velikim uspehom brani boje Krima.

Kada se pomene detinjstvo, čega se sećate iz tog perioda?
- Prvo što mi padne na pamet je moj pas Princ koga sam dobila od kuma Srđana. Definitivno, nemački bokser mi je uveselio detinjstvo, devet godina koliko sam ga imala. Najtužnija sam bila kada je uginuo, a to veče je trebalo da putujem na utakmicu protiv Budućnosti. Nisam htela da idem, jer sam bila potresena, ali na kraju sam ipak otišla uz nagovor mojih roditelja. On mi je stvarno ulepšao detinjstvo.
A sećate li se školskih dana?

- Da, naravno. Moji roditelji, majka Radmila i otac Zoran, su me učili da budem dobra, vredna, radna. Bila sam poslušno dete, ali i tvrdoglava. Sve što sam želela, morala sam da imam i dobijala sam. Išla sam u Osnovnu školu „Filip Filipović“, a posle u Dvanaestu beogradsku gimnaziju. Taj period će mi ostati u lepom sećanju po druženju, divnim drugaricama i drugovima, dobroj razrednoj. U osnovnoj školi sam bila đak generacije, vukovac, a u isto vreme trenirala sam i rukomet i tenis. Svi su imali razumevanja za moje izostanke.
Prvo zaljubljivanje?
- Koliko pamtim, moja prva simpatija bio je Mirko, i to u vrtiću. Kasnije, u osnovnoj školi, negde u trećem razredu, sam se zaljubila. Neću da otkrijem ime tog dečaka, neka ostane tajna.
Utakmice Radničkog prvo ste gledali na TV, a posle ste i postali član ekipe sa Crvenog krsta?
- Bila je to generacija koja sada igra sa mnom u reprezentaciji, Sanja Damnjanović, Katarina Tomašević, Aleksandra Đorđević. Bile su to dve nezaboravne godine sa trenerom Bratislavom Obućinom. Legendarna Dragana Pešić je godinu dana bila predsednik kluba. Meni je bila čast što sam nosila taj dres, a sećam se da su sve nekadašnje igračice sedele u desnom ćošku u dvorani na Banjici i posmatrale naše mečeve. One su mi davale veliki podstrek.
Za reprezentaciju ste debitovali sa 19 godina kod selektora Mileta Isakovića, sada ste vođa jedne nove generacije devojaka. Koliko je teško nositi to breme na leđima?
- Pokušavam da se sa tim nosim koliko god mogu. Za mene je to velika čast. Trudim se da kada je najpotrebnije povučem ekipu i da svojim znanjem, ponašanjem i požrtvovanjem na terenu opravdam to breme. Želim da vidim Peking, jer će se u njemu odigrati Svetsko prvenstvo u decembru ove godine. Ali, da bi stigle do Kine, moramo proći baraž mečeve sa Nemicama, koji će biti jako teški. Ipak, verujem da ova mlada ekipa može da ostvari cilj - rekla je na kraju Andrea Lekić.

mart 2009

preuzeto sa www.alo.rs